DEAD END PIONIRA MODERNIZMA NA MENHETNU
PAN AM BUILDING
Reklamiran kao najveći objedinjeni poslovni skyscraper na svetu, tada PAN AM a danas MET LIFE Building, izgrađen je sada već davne 1963. godine na ukrštanju 45.ulice i Park avenije iznad Grand central stanice. Na Menhetnu, gde drugde. Objekat u formi izduženog oktagona, koji poprečuje čuvenu Park aveniju i sedi na trakama koje vode u velelepni Grand central terminal (jednu od ikona Menhetna sa početka 20.veka), projektovao je Gropius sa saradnicima Richardom Rothom i Pietrom Bellusschiem.
Čuveni Walter Gropius, tvorac Bauhaus škole, je nakon bega iz nacističke Nemačke i kraćeg boravka u Londonu, posadio na Harvardu 1937. to inicijalno sistemsko seme Modernizma u Američkoj arhitekturi, i samim tim postao uz Mies Van Der Rohe-a njegovo najveće ime sa druge strane Atlantika. Amerikanci će biti skloni da zbog Mies-ovog i njegovog porekla uvek dodatno naglase Right-ove poduhvate. Ali u smislu uticaja na definisanje jedne pojave u arhitekturi koja i danas ostavlja toliki trag u prostoru to nije ni za razmatranje. U Evropi bi Korbizije definitivno bio nezaobilazni član trojke.
Gropius sa svojim saradnicima u svojim poznim godinama projektuje objekat po narudžbi velike korporacije. Osim neobične osnove i što je u pitanju jedna od prvih prefabrikovanih betonskih fasada u Njujorku, sve ostalo u vezi samog objekta predstavlja još jednu u nizu utilitarnih mašina, ne za stanovanje već za povećanje vrednosti privatnog kapitala. Sa manje-više vrednim Art work-om izloženim u “izdašnom” lobiju .
Nešto drugo je tu zanimljivo. U gradu u kojem te i u prvom boravku teško neka zgrada može dodatno stisnuti ili iznenaditi, nailaziš na iracionalan zastor objekat (i ovde ne mislim na termin curtain wall) koji gasi svetlo najlepše i najbogatije, u urbanističkom smislu reči, avenije na Menhetnu, te postaje bizarna kulisa čuvene Grand central stanice, na čudan način presecajući osećaj povezanosti i vizura čuvenog “grida“ ulica i avenija downtowna i midtowna.
Paradigma situacije u kojoj se našla Moderna arhitektura zapadne civilizacije šesdesetih godina dvadesetog veka . Polako trošeći sopstveno gorivo koje je dobrim delom bilo naslonjeno na rezervoar levičarskih vlada i država blagostanja nakon 2.svetskog rata, sve više se okreće novom globalnom “liberalnom“ gospodaru kapitala. Ovde to dodatno akcentuje jedan od klasičnih primera art deco izdanaka, citiraćemo Kolhasa, “Dellirious Njujorka“ (1) iz davne 1929. (tik pred Veliku depresiju), Helmsley building, koja se nalazi ispred Gropiusovog objekta gledajući ka downtownu. Iz te nove još gramzivije pozicije kapitala koju u to vreme predstavlja PAN AM , Helmsley izgleda kao jedan stariji pozer koji na gospodski (ali opet istorijsko Američki u Andersonovom THERE WILL BE BLOOD stilu (2)) način pokušava da zaposedne ionako prekinutu nit Park avenije.
Što se tiče same pozicije Gropiusovog objekta možda bi bilo prikladnije reći da je on prostor nagazio i poništio, ne mareći za bilo kakva postojeća ukrštanja. Osim u infrastrukturnom smislu. Na kritike koje su usledile odmah nakon izgradnje profesor Gropius je nemušto odgovarao da je čuveni pravilnik o zoniranju iz 1916 na Menhetnu (3) opravdao veličinu zgrade i da „svaki građanin ima pravo da koristi zakon maksimalno“ (4).
POMO
Razrešenje neizdržive situacije se valja iza ugla kao i uvek, samo čeka neko uobličenje za koje se energija nezadovoljstva može vezati. I tada se previše ne analizira, bitno je da su ideje nove. Što bi rekli, dosta je bilo vašeg.
Tu na veliku scenu stupa Postmodernizam. Kada je energija krenula da se veže za Venturijeve Složenosti i protivrečnosti u arhitekturi (5), Jezik Postmoderne Charles Jencksa (6) i ostale, samo je sistemski trebalo to upodobiti.
Sada prva pomeranja kreću sa druge strane Atlantika uz uvek lojalnog saveznika sa ostrva. Razlog tome je i što su objektivno temelji modernizma postavljeni početkom veka u kontinentalnoj Evropi gde su Nemačka i Francuska bili prvi nosioci progresivnih misli a globalni poredak i u kulturološkom smislu se već dobro promenio do 60-tih godina, što ne bi trebalo zanemariti. Pa se i po ovom pitanju u Americi traži neka nova liderska pozicija.
Vrlo je lako ići tragom otvaranja arhitektonskih škola na prestižnim američkim univerzitetima koje su formirali doseljenici iz Evrope, sa pravom prepoznati u duhu američke preduzetničke filozofije. Walter Gropius i Marcel Breuer na Harvardu, Ludwig Mies van der Rohe u Čikagu, Eliel Saarinenen u Mičigenu, Paul Rudolph na Jejlu, Louis Kahn na Penn state… formiraju čitave generacije đaka u skladu sa novim tendencijama. Tako da u momentu kada je situacija tražila neke nove odgovore , logično je bilo da ti isti đaci probaju da budu na visini zadatka. I probali su sa Postmodernizmom.
Nova plejada stupa na snagu u vreme sve liberalnije ekonomije, globano agresivnijeg marketinga i opet globalno neverovatnog rasta uticaja zapadne popularne kulture na svakodnevni život.
Roberto Venturi kao Khanov učenik pa naslednik prvo na Penn state, posle na Jejlu, Charles Moore na Prinstonu, Berkliju i posle Rudolpha na Jejlu, Sam Jacob sa svojom engleskim prijateljima iz FAT studia u Čikagu, Michael Graves na Prinstonu, Robert Stern na Kolumbiji pa Jejlu i naravno vrlo brzo i njihove kolege iz Evrope James Stirling na Kembridžu i kao gost na Jejlu, Aldo Rossi u Milanu, Cirihu i američkom Kornelu, Mario Botta u Lozani i gostujući na Jejlu… pokušavaju da kroz praksu i teoriju sebi, studentima i svetu daju nove odgovore.
Naravno da je kod ovakvih tema najopasnije uopštavanje, pa je čak i Roberto Venturi koga su proglasili rodonačelnikom novog velikog pravca dosta kasnije 2002. godine izjavio, citiraćemo ga “ Im not now, and never have been, a postmodernist and i unequivocally disavow fatherhood of this architectural movement” (7). Ali definitivno iznad teorijske i zaostavštine iz prakse ove plejade nosioca Postmodernizma stoji veliki upitnik. Kako su i dali su uopšte odgovorili na pitanja koja su postavljana u vezi sa manjkavostima ranog modernizma, Atinske povelje (8), projekta grada Brazilije (9) … kao i sa otuđenjem, devijantnosti i funkcionalnim nedostacima koje su sa sobom donosili veliki kompleksi industrializacije i urbanizacije sa ipak socijalno naglašenom komponentom nakon svih strahota drugog svetskog rata?
Ili su dobrim delom bili zloupotrebljeni, kako to to obično i biva, u populističke svrhe teško vidljivih struktura moći koje se skrivaju iza građanske demokratije. Jer očigledno i svoj uspeh i vidljivost (koja civilizacijski postaje puno bitniji element od kvaliteta) duguju i popularnoj kulturi koju je skrivena ruka tržišta i kapitala u jednom momentu počela sve više da preuzima. Zato ne čudi ni kovanica nastala u zlatno doba popularnog POMO-a, POP Arhitektura.
POST SCRIPTUM
Zanimljivo je zašto nema dalekosežnijih pokušaja uobličavanja globalnih problema u arhitekturi u svetlu aktuelnih društveno-političkih i sada već svima je jasno alarmantnih ekološko-apokaliptičnih dešavanja. I gde se bar teorijski kreću veliki promoteri arhitekture današnjice Zaha Hadid studio, BIG, neuništivi SOM, MAD arhitekte uz sada već veterane Fostera, Piana, Nouvela, Gehrija, Koolhaasa ..? Možda se odgovor delimično krije i u samom imenu tih novih autora, koja sve više liče na još jedan vid korporativnog udruživanja u kretaivnim industrijama. Uostalom ni u društveno-političkom smislu ne stojimo baš najbolje sa novim idejama.
MK 6.24.
- Rem Koolhaas-Delirious New York:A retroactive manifesto for Manhattan;1978 Oxford University press,The Monacelli Pres
- Paul Thomas Anderson-There will be blood, feature film; 2007 Miramax films
- George McAneny, Edward M. Basset – Zoning resolution; 1916 New York City
- Volter Gropius- Gropius and Garroway, article;1960 Architectural forum vol.104 ,Time and life building-Time inc NY
- Roberto Venturi-Complexity and contradiction in architecture; 1966 Museum of modern art
- Charles Jencks – The language of post-modern architecture ;1977 Rizzoli
- Roberto Venturi – A bas postmodernism of course, article ; 2001 Journal Architecture
- Le Corbisie and CIAM (Congres internationaux d’architecture moderne) – Athens charter; 1933 CIAM
- Lucio Costa, Oscar Niemeyer, Joaquim Cardozo – Design for new federal capital of Brasil ; 1956 Brasilian government