SARAJEVO (DAS IST WALTER)
Koliko puta sam čuo to pitanje. Šta je za tebe Sarajevo? Ima mnogo ozbiljnijih gradova, ali ne verujem da je i za jedan, onako iskreno, pitanje postavljeno toliko puta.
Za mene je Sarajevo bilo samo jedno. Onaj čuveni INTRO u 1. album Zabranjenog Pušenja DAS IST WALTER. Kako tada, pretpostavljam 86-87., tako i danas. Prva dva albuma su do mene došla kao paket, ili u nekom kratkom intervalu. Naravno preko muzičkog autoriteta mog 7 godina starijeg brata. Ja sam imao 8-9. Prvo je došla kaseta, presnimljena, drugog albuma DOK ČEKAŠ SABAH SA ŠEJTANOM. Verovatno neki Diskoton narodnjak, oblepljen žuto-zelenom izolir trakom kako bi se sakrio taj proskribovani originalni tonski zapis. Nije stao ceo dvostruki album, nego samo best off. Nikad nisam pitao brata ko je bio surovi recenzent, ali posao je odrađen profesionalno. Posle nije bilo teško doći do zaključka da bi to bio isto tako vrhunski jednostruki album, kako smo ih tada zvali. Ono što pamtim je da sam ja kasetu zavrteo kod Dede i Babe u Bosni na raspustu, kao i Soldatski bal Plavog orkestra. Ali to je već za neku drugu priču.
Jer na jesen me je dočekala ploča.
Ne bi toliko magije bilo da meni VALTER BRANI SARAJEVO nije već nekoliko puta promakao na DOZVOLITE DA SE OBRATIMO, čuvenoj emisiji o Jugoslovenskoj Narodnoj Armiji koja se uvek završavala partizanskim filmom. Čast PARTIZANSKOJ ESKADRILI, Julu Brineru i ostalima ali to je bilo to. Govorio je moj brat.
I onda kreće taj uvod… Ništa ne razumeš ali sve kapiraš.
Onda gledaj Lafčino, SIEHST DU DIESE STADT ?!
Taj INTRO je nastavio da živi i mimo albuma i mimo filma i mimo Sarajeva kao takvog. Stvarajući neki svoj čarobni svet, koji se otkinuo i lebdi i mimo Seje i Neleta, i mimo Šibe Krvavca i mimo grada i nesreće koja ga je zadesila a kao metafora svih naših nesreća na ovim prostorima.
Toliko je priča o tome ispričano, ali opet kad okreneš B stranu (ŠEKI IS ON THE ROAD AGAIN) i kada krene Casio (tako je predstavljen na omotu i toga se treba držati) Seida Malog Karajlića i prvi taktovi:
Kada noć prekrije Olimpijski grad
I kad gazde kafića kažu
Ajmo raja fajronat
Ne možeš ponovo da se ne zapitaš. Šta se zaboga desilo?!
Taj famozni Vučko i Olimpijada su mene zadesili u zaseoku Podsrnetica, selo Bravsko, opština Bosanski Petrovac. Ostavljenog sa Babom i Dedom da mi na svoj način održe predškolsku nastavu te zime i proleća. Zahvalan sam im do današnjih dana na tome. Veleslalom i Jure Franko na tek kupljenom tv u boji, prvom u selu, u nikad više tako doživljenoj zimskoj idili (čekao se taj sneg u Bosni, ali je pao). Više ne znam ni da li je baš tako bilo, imao sam 6 godina, ali očigledno je i to moje Sarajevo.
Sećam se i kako mi je moj rođak iz Ključa Vlado, koji je poginuo na Kupresu, leti puštao Omladinski radio Sarajevo i govorio kako su odatle potekli Nadrealisti. I ti sad po onoj žegi između dva kupljenja sena zamišljaš taj grad neiscrpnih talenata za zajebanciju i za život (jer šta je život nego zajebancija).
Dok neko valjda nije ponovo ubacio tu reč suživot, i počeo da objašnjava njeno značenje.
Al valjda je gradu kojem je malo bilo nikad viđenog procvata 80-tih, trebalo izgraditi i mondensko skijalište u blizini (2% svake plate, niko od nas nije rekao ne (ABID )), pa da ne bude samo Dubrovnik i Hvar tako blizu. Najlepše je pred ponor, citiraću pogrešno mog velikog prijatelja u teškim trenucima.
Opet, lakše je meni nego svim tim Nadrealistima, Emirima, Kenovićima, Sidranima, Jergovićima, Elvisima, Zlajama i Žerama, Bratošima, Vukašinovićima, Goranu naravno, da ne zaboravimo Davorine i Bode, Mirze, Osime… čiji je život bez pitanja preusmerio taj pucanj sa Holiday Inna. To što sam se ja sa tim gradom saživeo, nije isto. Ja u tom gradu nisam živeo.
POST SCRIPTUM
Kad nekom treba objasniti zašto ploča! Daj mu u ruke unutrašnji omot devojke sa Papetovim goblenom, dok se prostorija puni Ritam sekcijom iz Fuada Midžića (Munja Mitić-bas, Šeki Gajton-bubnjevi i maestralni Ogi Gajić-sax i flauta) možda najboljom na debi albumu ikada. Ovde ne smemo izostaviti Muju Snažnog na solo gitari i već gorespomenutog Seida Malog Karajlića na orguljama i casiu. Kao ni produkciju Mahmut „Paše“ Ferovića, izvršnu produkciju Rake Marića i opet sve to u Jugotonu pod dirigentskom palicom Siniše Škarice.
Micka Jonesa i Joe Strummera Novog Primitivizma smo ostavili za kraj! ☺
MK 6.23.